Живот у складу са вредностима кроз писану реч са Веселином Мандарином – Гост: Живка Торбица

 ЖИВОТ, ВРЕДНОСТИ И ПРАВО НА ГЛАС – РАЗГОВОР СА ЖИВКОМ ТОРБИЦОМ

У мирном амбијенту њеног дома у Кикинди, где живи већ више од четири деценије, разговарамо са Живком Торбицом, рођеном Рељин, женом чији животни пут сведочи о упорности, храбрости и неодустајању од својих уверења. 

Рођена 1958. године у Мокрину, Живка је по образовању правник, али живот ју је водио другачијим путем. Данас, у пензији, осећа потребу да говори о вредностима, правима и проблемима који нас као друштво прате.

Иако је завршила правни факултет, Живка никада није радила у струци. Њена прва љубав била је грађевина – као грађевински техничар, уживала је у раду, у стварању и обликовању простора. Али, како сама каже, живот је непредвидив и деведесете године донеле су промене којима је морала да се прилагоди.

“Оно што сам заиста волела и што сам ја – то је био грађевински посао. Право је дошло касније, из нужде, као одговор на изазове времена у којем сам живела. Али шта год да радите, важно је да у томе пронађете смисао и наставите да се борите.”

Када је реч о изражавању мишљења, Живка је јасна – то је једна од основних људских слобода, без које друштво не може напредовати.

“Свако има право да изнесе своје мишљење, без обзира на последице. Ја сам неко ко не уме да ћути, и увек ћу се борити да свако може да каже оно што мисли – чак и ако се са тим не слажем. Слобода говора није само право, већ и обавеза сваког ко жели праведнији свет.”

Живимо у времену када је осуђивање постало свакодневица, али Живка верује да људи са емпатијом неће олако судити другима.

“Осуду ће увек добити од оних који су гори од вас. Доброта је у разумевању, у покушају да помогнете, а не да некога оборите. Ја верујем у људе који настоје да разумеју, а не у оне који само осуђују без икакве жеље да проникну у суштину.”

Ментално здравље је, по Живки, једна од најважнијих, али и најосетљивијих тема данашњице. Она сматра да о њему треба да говоре стручњаци и људи који су прошли кроз одређене животне ситуације, али не и они који о томе говоре површно.

“Не може свако да прича о менталном здрављу. То није лака тема. Треба је отворити, али са знањем, искуством и великом пажњом. Јер ако погрешно схватите или олако схватите нечији проблем, можете више нашкодити него помоћи.”

Лековита моћ писане речи

У тренуцима када се чини да нема излаза, писана реч уме да буде уточиште.

“Писана реч, као и разговор, може само да помогне. Имала сам блиску особу која се разболела, и могу рећи да га је управо читање одржавало и смиривало. Књиге, поезија, било шта што може да усмери мисли у позитивном правцу – то је од непроцењиве вредности.”

Док се у другим друштвима о психичком здрављу говори без стида, код нас је то и даље табу.

“Нема разлога да се о томе ћути. То је болест као и свака друга. Ако некога боли стомак, отићи ће код доктора, а ако га боли душа, зашто не би потражио помоћ? У цивилизованом свету ово је сасвим нормална ствар, и тако би требало да буде и код нас.”

На питање да ли су вредности у друштву изгубљене, Живка одговара без оклевања – јесу.

“На жалост, променили смо оно што је заиста важно за оно што је површно. Данас на кључним местима седе људи који о томе мало знају, а још горе – они мисле да знају све. Када би се више ценили рад, поштење и знање, све би било другачије.”

“Никада немојте чувати проблеме у себи. Говорите о њима, поделите их са неким коме верујете. Ако треба, потражите и стручну помоћ – то није срамота, већ храброст. А свако од нас може да допринесе бољем друштву. Свако има нешто што може да да другима – знање, вештину, подршку, љубав. Само мало разумевања и доброте чини велику разлику. Јер ако имамо љубав за друге, већ смо урадили велику ствар.”

Живка Торбица, жена која верује у истину, правду и снагу речи, кроз свој животни пут показује да је најважније остати веран себи. Њена искуства су подсетник да никада не треба ћутати пред неправдом, да је знање вредност која се не сме запоставити и да су љубав и разумевање темељи бољег друштва.