Живот у складу са вредностима кроз писану реч са Веселином Мандарином – Гост: Анастасија Шћепановић

 Анастасија Шћепановић – поезија, ваздухопловство и потрага за правим вредностима

Анастасија Шћепановић, млада студенткиња и заљубљеница у уметност и небо, рођена је 15. фебруара 2001. године у Подгорици. 

Одрастајући у окружењу где је медицина била свакодневница, природно је било да је њена прва животна одлука била усмерена ка тој области. Завршила је Основну и Стручну медицинску школу у родном граду, али судбина је за њу имала другачији план. Данас је студенткиња четврте године Саобраћајног факултета у Београду, на катедри за логистику, спајајући своју љубав према ваздухопловству са академским знањем.

Осим студија, њена највећа страст је писање поезије, која јој омогућава да истражује сопствена осећања и преточи их у снажне, дирљиве стихове. С друге стране, ваздухопловство је део породичне традиције – љубав коју је наследила од оца и коју свесрдно негује. Тренуци проведени на спортским аеродромима су за њу више од хобија; они су слобода, адреналин и одраз једне другачије врсте лепоте живота.

Живот је често непредвидив, а Анастасијин пут до садашњег избора каријере био је све само не уобичајен. Одлуку да упише медицинску школу донела је још у петом разреду основне школе, инспирисана мајчином професијом. Детињство јој је пролазило у игри са медицинским инвентаром – шприцевима, иглама, амбалажама од инфузија – и изгледало је да је њена судбина запечаћена.

Међутим, живот је имао другачије планове. У другом разреду средње школе открила је падобранство, што је заувек променило њену перспективу. Услед низа околности о којима нерадо говори, почела је да трага за новим смером у животу. Тако је открила Саобраћајни факултет и, специфично, област логистике у ваздушном саобраћају. Данас, са сигурношћу може рећи да ниједног тренутка није зажалила због те одлуке. Академско образовање јој је пружило не само стручна знања већ и вештине које примењује у свакодневном животу. Са осмехом додаје једну од својих омиљених професорских мудрости: „Добар домаћин је и добар логистичар.“

Живимо у времену када свако има право да изнесе своје мишљење, што је несумњиво један од темеља демократије. Али, да ли је то увек добро? Анастасија сматра да није.

„Слобода мишљења је важна јер омогућава размену идеја и напредак друштва. Међутим, граница постоји – није свако мишљење конструктивно. Ако стручњаци у науци и медицини могу да допринесу бољитку друштва, с друге стране, ширење дезинформација и говора мржње може изазвати огромну штету,“ истиче она.

Важан аспект је и начин на који се мишљење износи. Тон, приступ и аргументи играју значајну улогу у томе како ће бити прихваћено. Анастасија верује да је кључ у критичком размишљању – у друштвима где се подстиче отворени дијалог, слобода говора је драгоцена, док у срединама које фаворизују једноумље, може постати опасна.

Свакодневно сведочимо осудама – било да су то јавне хајке на друштвеним мрежама, медијски линч или једноставно неприхватање другачијег. Анастасија сматра да осуде могу бити оправдане када се односе на друштвено штетне појаве, али да често прелазе границу и постају средство за ућуткивање и обрачун.

„Не треба се борити против осуда цензуром, већ подстицањем културе дијалога, аргументованих расправа и поштовања различитих ставова,“ каже она.

Када је реч о медијима, верује да би простор требало да добију људи који заиста имају шта да кажу и чије поруке доприносе друштву. Нажалост, реалност је често другачија – сензационализам и површност преузели су примат, док су истинске вредности гурнуте у други план.

У нашем друштву се ментално здравље често сматра неприкладном темом. Ипак, Анастасија је уверена да о томе треба говорити без стигме и страха.

„Нема срамоте у томе што осећамо. Још увек нисмо постали камен да бисмо све могли да издржимо,“ искрена је.

Лично искуство ју је научило колико један разговор може значити. Након губитка деде, борила се са осећајем туге који је трајао више од две године. Случајно је на факултету наишла на акцију „Са психологом на кафи“ и тај један разговор био је довољан да јој помогне. Њено искуство је доказ да понекад није потребна дуготрајна терапија – понекад је довољно само да неко заиста саслуша.

За Анастасију, уметност није само хоби – она је спас. Писана реч, музика, поезија – све то може бити уточиште за оне који пролазе кроз тешке тренутке.

„У једном периоду живота, поезија је била мој највећи савезник. Захваљујући њој, научила сам да преточим осећања у речи и да их боље разумем,“ каже она.

Веровање у моћ уметности је оно што је води – кроз стихове, речи и симболе, она проналази снагу, мотивацију и наду.

За све оне који пролазе кроз тешке тренутке, Анастасија има једну важну поруку: „Нисте сами. Ваша осећања су стварна и важна. Потражите подршку и не дозволите да вас туђе лоше речи дефинишу.“

Она верује да свако може допринети бољем друштву – кроз мале гестове доброте, разумевања и подршке. Ако бисмо сви макар мало више бринули једни о другима, свет би био боље место.

И баш због тога, Анастасија наставља да живи у складу са својим вредностима – између поезије и небеских висина, проналазећи инспирацију у свету који је окружује.