Život u skladu sa vrednostima kroz pisanu rec sa Veselinom Mandarinom- Gost: Dušan Stojković

 Intervju sa Dušanom Stojkovićem: Poezija kao sudbina i glas razuma

U svetu gde reči često gube svoju težinu, pesnici poput Dušana Stojkovića podsećaju nas na njihovu pravu moć. Dušan, rođen 27. juna 1994. godine u Grdelici, malom mestu pored Leskovca, danas živi u Beogradu i kroz poeziju prenosi vrednosti koje oblikuju čoveka i društvo. Pored toga što se profesionalno bavi gipsarskim radovima, Dušan je pronašao utočište i snagu u pisanoj reči. Njegova priča je svedočanstvo o važnosti umetnosti, vrednosti porodice i vere, i neprolaznoj snazi ljubavi prema sebi i drugima.

Od malog mesta do velikog grada: život između dva sveta

„Odrastao sam u Grdelici, mestu gde se jednostavan život prepliće sa toplinom zajednice. Pre par godina preselio sam se u Beograd, što je bio veliki korak za mene. U velikom gradu sve je brže, drugačije, ali pisanje mi pomaže da održim ravnotežu. I dalje se vraćam svojim korenima kroz reči i vrednosti koje nosim iz detinjstva,“ priča Dušan.

Dok se profesionalno bavi građevinskim radovima, poezija je, kako kaže, njegov istinski poziv. „Građevina zahteva preciznost i posvećenost, a pisanje je, sa druge strane, sloboda izraza. I jedno i drugo, na svoj način, grade – bilo zidove, bilo mostove između ljudi,“ dodaje on.

Poezija kao sudbina

„Za mene poezija nikada nije bila izbor, već sudbina,“ kaže Dušan, objašnjavajući kako ga je pisana reč pronašla. „Oduvek sam osećao da reči imaju moć da prenesu ono što svakodnevni govor ne može. Emocije, sećanja, čežnje – sve to nalazi svoje mesto u stihovima. Pesnik postaješ onog trenutka kada shvatiš da kroz svoje reči možeš dotaknuti nečiju dušu.“

Njegov pristup pisanju nije samo stvar inspiracije već i odgovornosti. „Reč je poput mača – može osloboditi, ali i povrediti. Kada govorimo ili pišemo, moramo biti svesni te snage. Živimo u vremenu gde glas može daleko da se čuje, ali šta se dešava kada je taj glas nepromišljen? Tada nastaje buka, razaranje.“

Odgovornost reči u vremenu buke

Dušan ističe važnost promišljenog iznošenja mišljenja. „Mišljenje samo po sebi nije dovoljno. Treba znati zašto ga iznosimo i kakav trag ostavljamo. Govoriti treba da znači graditi – mostove razumevanja, svetlost, a ne rušiti ili širiti haos. Pravo na reč je snaga, ali dolazi sa odgovornošću. Mišljenje bez temelja u znanju i empatiji postaje opasno.“

Osude, prema njegovom mišljenju, predstavljaju ozbiljan problem današnjeg društva. „One su često brze, nepromišljene i donose se bez razumevanja konteksta. Umesto da rešavaju probleme, one produbljuju razlike i šire negativnost.“

Kako tome stati na put? „Ne zabranom mišljenja, već podsticanjem dijaloga i razumevanja. Ključ je u obrazovanju i svesti o odgovornosti svake reči.“

Pisana reč kao lek za dušu

Dušan duboko veruje u lekovitu moć umetnosti. „Kada prolazimo kroz teške trenutke, umetnost nam pruža osećaj da nismo sami. Pisanje, posebno poezija, može dati oblik haosu unutar nas, pružiti smisao i podsetiti nas da se i drugi bore sa sličnim izazovima. Ona je tiha ruka podrške.“

Jedan od inspirativnih trenutaka iz njegove priče je sećanje na reči Desanke Maksimović: „Pričala je kako poezija može lečiti, kako čitanje stihova bolesnicima može pozitivno uticati na njihovo stanje. Slažem se sa tim. Pisana reč ima moć da nas osnaži, da nam pruži utehu i nadu.“

Mentalno zdravlje: Tema koja zahteva delikatnost

„Mentalno zdravlje je jedna od najvažnijih tema našeg vremena, ali i ona koja zahteva znanje i odgovornost. Danas, nažalost, svako misli da može o tome govoriti, što često dovodi do nestručnih saveta koji mogu naneti štetu,“ kaže Dušan.

Za njega je ključno da razgovor o mentalnom zdravlju bude zasnovan na činjenicama i empatiji. „Površni ili senzacionalistički pristup ovoj temi dodatno stigmatizuje one koji se već bore sa problemima. Umetnost može biti moćan alat za refleksiju i osnaživanje, ali najvažniji su vera u sebe i podrška zajednice.“

Vrednosti koje ne prolaze: Porodica, vera i tradicija

Dušan se osvrće i na važnost očuvanja temeljnih vrednosti poput porodice, vere i tradicije. „Te vrednosti su osnova našeg identiteta i snage kao naroda. One su temelj stabilnog društva u kojem ljubav, poštovanje i povezanost daju smisao. U vremenu kada su mnoge vrednosti zanemarene, umetnost, posebno poezija, treba da nas podseća na njih.“

Dušan završava intervju porukom nade i ohrabrenja. „Nikada ne zaboravite – niste sami u svojoj borbi. Svaka teška situacija ima svoj kraj. Vera u sebe, vera u Boga i ljubav prema sebi ključ su za prevazilaženje svih prepreka. Pisanje, introspekcija i umetnost mogu biti moćni alati, ali najvažniji je unutrašnji mir.“

Svojim stihovima i životnom pričom, Dušan Stojković podseća nas na neprolaznu snagu reči i vrednosti koje nas čine ljudima. Pisanje, za njega, nije samo umetnost – to je način života, snaga koja povezuje, leči i inspiriše.