Život u skladu sa vrednostima kroz pisanu rec sa Veselinom Mandarinom- Gost: Ivan Jegorović

 Ivan Jegorović: Reč kao sudbina, scena kao život

Ivan Jegorović, politikolog po struci, ali pisac i scenarista po vokaciji, već decenijama oblikuje kulturnu scenu Srbije i regiona. Rođen 1983. godine u Beogradu, a odrastao u Obrenovcu, umetnošću se bavi od malih nogu. 

Njegova prva knjiga objavljena je kada je imao samo devet godina, što je bio nagoveštaj njegovog budućeg stvaralačkog puta. Do sada je objavio sedam knjiga, pretežno drama, od kojih su mnoge našle svoje mesto na pozorišnim daskama. Njegov rad se proteže i na televiziju i film, gde trenutno obavlja funkciju direktora serije „Ljubav u tišini”, čije se prikazivanje uskoro očekuje. Nedavno je premijerno izveden mjuzikl „Kralj cigana, Šaban Bajramović”, na kojem je radio zajedno sa Jelenom Miljuš, što je označilo jedan od najvećih pozorišnih poduhvata u Srbiji.

„Prirodno je bilo da se moje pisanje prelije u svet filma i televizije“, ističe Jegorović. „Knjiga, drama, scenario – sve su to oblici pripovedanja, različiti samo po formatu. Suština ostaje ista: pričati priče koje dotiču ljude.“ Njegova umetnička vizija utemeljena je na istini, emocijama i refleksiji stvarnosti, a njegova dela često donose slojevite priče koje podstiču na razmišljanje.

Pojava društvenih mreža donela je nove mogućnosti, ali i izazove. Jegorović o tome ima jasan stav: „Danas svako ima pravo da izrazi mišljenje, ali često se zaboravlja odgovornost koja s tim dolazi. U eri digitalnog haosa, glas onih koji zaista imaju šta da kažu neretko se gubi u buci samoproklamovanih autoriteta. Postalo je lakše iz tople sobe prosipati stavove bez ikakve odgovornosti i znanja.“ Ovaj fenomen vidi kao deo šireg problema – zaboravljanja pravih vrednosti i olakog prihvatanja svega što je glasno i agresivno plasirano.

Kada je reč o zdravlju, Jegorović smatra da ne bi smelo biti tabu tema: „Odavno nismo u srednjem veku – da bismo rešili problem, moramo ga najpre prepoznati, a da bismo ga prepoznali, moramo o njemu govoriti.“ Kritikuje i savremene trendove lažnih gurua i samozvanih stručnjaka: „Mentalnim zdravljem, kao i bilo kojim drugim, moraju se baviti školovani profesionalci. Danas, nažalost, svedočimo eksploziji nadrilekarstva u vidu raznih lajf koučeva i sličnih samozvanih iscelitelja.“ 

Jegorović veruje da svako treba da ima priliku da izrazi svoje mišljenje, čak i kada ono nema posebnu vrednost: „Treba pustiti i budale na televiziju – ne zato što su važni, već zato što jedino kroz kontrast možemo jasno videti razliku između gluposti i pravih vrednosti.“

Kao čovek koji je posvetio život reči, Jegorović ističe važnost kvalitetnog čitanja: „Preporučujem pisanu reč, ali ne bilo kakvu. Ne treba gubiti vreme na svakakve budalaštine – čitanje oblikuje misao, a misao oblikuje život.“

Njegova karijera, posvećenost umetnosti i kritički odnos prema savremenim društvenim pojavama svedoče o stvaraočkoj i intelektualnoj odgovornosti. Za njega, umetnost nije puki izraz – ona je alat za razumevanje, promišljanje i oblikovanje sveta.