Život u skladu sa vrednostima kroz pisanu rec sa Veselinom Mandarinom- Gost: Nada Kadadzić

 Intervju sa Nadom Karadžić: Poezija, dobrota i snaga pisane reči

Nada Karadžić, nastavnica predškolskog vaspitanja, rođena je 8. avgusta 1961. godine u Mostaru, Bosna i Hercegovina. Svojim životnim i profesionalnim putem ispisala je stranicu posvećenu deci, umetnosti i borbi za ljudske vrednosti. 

Osim što se posvetila radu s najmlađima, Nada je pisac sa statusom samostalnog umetnika pri Udruženju književnika Srbije (UKS). Piše poeziju, aforizme, kratke priče, epigrame, humoreske i dosetke, a njen talenat ovenčan je brojnim međunarodnim nagradama. Članica je Beogradskog aforističarskog kruga (BAK), organizacije međunarodnog karaktera, kao i Moskovskog kluba aforistike.

„Oduvek sam želela da budem psiholog, jer me fascinira ljudska psiha i njeni mehanizmi. Ipak, splet okolnosti i finansijske poteškoće, kao i činjenica da sam četvrto dete u siromašnoj porodici, usmerili su me ka Višoj pedagoškoj akademiji. To je bio kompromis, ali budući da volim decu, nije mi bilo teško da prigrlim taj poziv,“ kaže Nada.

Reč kao lek i kao oružje

„Živimo u vremenu kada svako ima pravo na svoje mišljenje, što je demokratski i ispravno. Ipak, smatram da nije mudro svoje stavove iznositi u svakoj prilici. Reč ima moć da leči, ali i da povredi. Kad se jednom izgovori, ne može se vratiti. Stoga s rečima treba postupati oprezno i odgovorno,“ ističe ona.

Dobrota kao životni izbor

Za Nadu je osuda nešto što prepušta višim silama: „Ko nije grešan, neka prvi baci kamen. Trudim se da se uzdržim od osude, iako smo danas svedoci da zlo često progovara iz ljudi. Moj izbor je dobrota, poezija i ljubav. Svako bira svoj put, a ja sam odlučila da širim pozitivne vrednosti.“

Nada primećuje da mediji često manipulišu ljudima, degradirajući osnovne ljudske vrednosti i porodicu kao osnovnu ćeliju društva. „Sistem ‘zavadi pa vladaj’ stvara atmosferu apatije i nezadovoljstva, pa sve više ljudi, izgubivši nadu, diže ruku na sebe. Porodica je prva linija odbrane mentalnog zdravlja, ali danas se suočavamo s poplavom samozvanih stručnjaka i lajf koučeva, koji društvo mogu odvesti u pogrešnom pravcu.“

Nada veruje da pisanje može biti lekovito. „Pisana reč oslobađa dušu, čak i kada je koriste netalentovani. Problem nastaje kada netalentovani poveruju da su najbolji, osnivaju svoja udruženja i guše one koji zaista imaju dar.“

„Iako smo kao društvo mentalno zdraviji od mnogih, predugo živimo na ivici trpljenja. Nažalost, još uvek vlada kliše da je sramota potražiti pomoć. To mora da se promeni – o mentalnom zdravlju treba otvoreno govoriti i pružiti podršku onima kojima je potrebna,“ naglašava Nada.

O današnjoj opsesiji večitom mladošću i fizičkom lepotom Nada ima jasan stav: „Starost je neminovna, a plastificiranje tela samo je prolazna obmana. Bezbroj ljudi svakodnevno unakazuje sebe zarad nedostižnog ideala. Na tu temu imam i aforizam: Imperativu večite mladosti poručujem – dođi da ostarmo zajedno.“

„Mladima koji doživljavaju nasilje, mržnju i odbacivanje poručujem: budite hrabri, jasno povucite crtu i recite gde je granica. Učite druge da vas poštuju. Iskustvo me naučilo da je suprotstavljanje prvi korak ka dostojanstvu,“ kaže Nada i dodaje da svako može da doprinese boljem društvu šireći dobrotu i ljubav.

Sa svojim delima, životnim stavovima i neiscrpnom verom u bolje sutra, Nada Karadžić je primer umetnika i čoveka koji svojom rečju ostavlja trag, čuvajući ono najvrednije – ljudskost i nadu.