Живот у складу са вредностима кроз писану реч са Веселином Мандарином - Гост: Никола Трифић
Никола Трифић рођен је 22. маја 1989. године у Приштини. У раном детињству преселио се у Ниш, где и данас живи. По образовању је дипломирани правник, али га је живот одвео на пут књижевности. Каже да је песник и писац, мада му је увек било помало чудно да та два позива изједначи са класичним занимањем. Поред писања, дуги низ година бави се новинарством. Највише је присутан у форми колумни, ауторских и аналитичких текстова, као и интервјуа. Више од седам година активно је присутан у новинарским круговима, а последње две године ангажован је у магазину Печат.
-Љубав према писању, страст и унутрашњи порив – можда би се то могло назвати и неким чудним нагонима, али свакако и потребом. Заправо, свиме што љубав као таква може да створи и одржи.Почео је да пише веома рано – поезију још у деветој години, прозу нешто касније, током средњошколских дана. У тим раним годинама, све је било хаотично, нередовно и без јасног циља, али је једна ствар била неизоставна – писање га је стално пратило. Временом, оно је прерасло у суштину онога што ради, у примарни позив који није могао да се игнорише.Тајна је, каже, у томе што тајне нема. Писао је за себе и због себе, док је упоредо радио друге ствари које су у том тренутку биле приоритети. Временом, све што је било споредно је отпало, а писање је остало.
2. Живимо у времену где свако има право да изнесе мишљење. Да ли мислите да је то у свакој ситуацији добро? Какав утицај то може имати по околину?
- Живимо у времену у којем свако има право да изнесе своје мишљење. То је несумњиво једна од највећих цивилизацијских тековина, али као и сваки процес, има и своје нуспојаве. Никола каже да нема обраде дрвета а да не остане пиљевина – тако ни право на став не долази без одређених последица. Сматра да је слобода говора вредност коју треба неговати, али да она неминовно доводи до тога да ће мишљења неких људи бити некомпетентна и неадекватна тренутку. То је, како истиче, нешто што је тешко избећи. Веровање у напредак и у то да ће друштво временом постати боље води га ка закључку да ће и тај проблем бити мање изражен када људи почну више да промишљају о сопственој одговорности.
3. Осуде се дешавају свакодневно. Да ли томе треба стати на пут? И треба ли медијску пажњу усмерити само ка онима који заиста имају шта да кажу и који шаљу јасну поруку друштву?
- Никола сматра да би осуде свакако требало сузбити, али да је у савременом времену потребно пронаћи модалитете за тако нешто – и то у складу са околностима, што није нимало лак задатак.
Када је реч о медијској пажњи, истиче да је веома тешко прецизно одредити ко су заиста ти људи који имају шта да кажу. Подсећа на чињеницу да је свачије мишљење легитимно, а вредност једног мишљења над другим није научни аксиом, већ ствар личне процене. Осим ретких изузетака, медијска пажња углавном иде тамо где су гледаност и читаност највећи.
Један од проблема види у томе што људи често не разумеју праву природу медија. Каже да на медије не треба гледати као на друштвени ресурс или природно богатство које треба делити по одређеном принципу – јер је реалност другачија. Истиче да је законом могуће уредити многе ствари, поставити оквире, па и оне који се односе на јавни дискурс и рад медија. Неки садржаји могу бити забрањени или ограничени, док је друге могуће подстаћи, па чак и субвенционисати.
Сматра да постоји простор за унапређење закона који регулишу медијску сферу и јавну сцену. Могуће је да би неки закони требало да буду ригиднији, односно строжи – али само до извесне мере. Подсећа да живимо у 21. веку и да нека решења из прошлости више нису применљива, напротив, могла би бити и контрапродуктивна. На крају, истиче да највећи терет остаје на слободном тржишту и, што је још важније, на нама самима – на томе како перципирамо добро и лоше, на нашој етичкој и естетској вертикали.
4. Свако себи даје за право да говори о важним темама, посебно када је реч о менталном здрављу. Да ли је то исправно?
- Никола често цитира сопствени афоризам: „Највећа благодет демократије је у томе што свако може да каже шта жели. Највеће проклетство је управо то – што свако може да каже шта жели.” Себе види као демократу, како у духу, тако и у начину на који гледа на свет, и искрено верује у демократске вредности. Ипак, свестан је да она, са свим својим предностима, носи и одређене последице. Људи неретко износе мишљења о стварима које не разумеју довољно, а то је нарочито опасно када су у питању теме попут менталног здравља.
Он сматра да је за разумевање демократије потребна зрелост – зрелост народа, али и зрелост појединца. Тек онда се можемо окренути себи, сопственом развоју, нарочито духовном. Тада би и употреба демократских права била свеснија, одговорнија и мање штетна.
Али у времену у којем је све мање стида, проблеми су неизбежни. Никола истиче једну парадоксалну чињеницу – данашњи човек живи у бољим условима него икада у историји, формално је образованији него икада пре, а опет, никада није било мање стида.
Поставља се питање – шта ће остати после ове „бестидне епохе“ и какво нас време чека након ње? Многи друштвени проблеми, посебно они који се односе на морал и међуљудске односе, не настају због недостатка образовања или материјалних услова, већ због недостатка стида. Када би људи били способнији да преиспитају сопствене поступке и осете одговорност за изговорену реч, свет би био боље место.
Ипак, Никола прави једну важну разлику – стид као такав није нестао, већ се само преселио на друго место. Некада је срамота била нешто што је почивало на врлини, на васпитању, на моралу. Данас, чини се, стид се намеће на другим основама – бити стар, бити сиромашан, не бити довољно леп или привлачан. Друштво је променило правила и наметнуло нове вредности.
Као што се елиминација вере често врши да би се уместо ње наметнуло нешто друго – новац, површни хедонизам или потрошачка култура – тако је и прави стид замењен лажним. Али, Никола верује да нам је онај истински стид, људски, онај који произлази из врлине, преко потребан.
5. Да ли сматрате да писана реч и уметност може помоћи некоме ко пролази кроз лоше тренутке?
-Никола сматра да може. Генерално, књижевност може да оплемењује, да надахњује, али и да лечи. Ништа није априори добро и племенито, па ни књижевност. Свако оружје, колико може да буде оружје слободе, толико може да постане и оружје тираније. Дакле, све може да буде компромитовано. Ипак, књижевност са собом носи тај потенцијал и ту свеопшту тежину да она у целини јесте, вероватно и најјача карика у одбрани хуманизма.
6. Да ли сматрате да би о менталном здрављу требало разговарати без стигме и осећаја срамоте? И да ли је важно кроз личне примере указати на потенцијалне изазове?
- Ментално здравље се често сматра неприкладном темом. Међутим, он сматра да би о томе требало разговарати без стигме и осећаја срамоте. По његовом мишљењу, није срамота имати проблем и треба дозволити себи да будемо отворени о томе. Разговор о овим проблемима може бити изузетно користан и коначно довести до оздрављења и бољег разумејања. Међутим, он истиче да није решење “присиљавати” људе да причају по сваку цену и да око овога не треба стварати идентитет. Ипак, друштво треба да буде отворено да чује проблеме и охрабри људе да се боре с њима, али само ако им то стварно помаже.
7. Шта мислите о стварима које су данас на цени – погрешним вредностима и људима који имају медијски кадар, а не заслужују га?
- Опет се враћамо на медије. У глобалистичком друштву и либералном капитализму, медијску пажњу имаће доминантно људи који на уложен динар на њих, кроз свој рејтинг доносе два – директно или индиректно, и ту нема велике филозофије. Чак и када се кроз медије улаже у неке политичке агенде, то се ради како би се купио утицај, обезбедио монопол, што нас опет доводи до новца. Он може бити поносан што медиј за који пише, магазин Печат, без обзира на антиглобалистички призвук који се неком не свиђа, држи јако високу лествицу по питању нивоа и талента аутора који тамо могу да пишу. Али, генерално гледано, медији нису више јавна добра, јавни сервиси, него приватне фирме чији је циљ остварење профита. То се посебно односи на телевизије које су често најдекадентније, а разлог лежи у томе што је производња њиховог програма убедљиво најскупља. Ту је најмање простора за ризик, зато се и пласира оно што сигурно доноси профит, а то је врло често нешто што би по многим мерама било јефтино и блутаво. Нити један власник неће уложити новац да би тај новац изгубио, или да би у замену за изгубљени новац добио ваше или моје тапшање по рамену да је урадио праву ствар. Треба знати да једна телевизијска камера кошта као солидан полован аутомобил. То је просто тржишна економија и њу треба прихватити као реалност, на крају крајева, она је била и јесте наш избор. То нас доводи до природе конзумента садржаја: шта конзумент хоће и какав је његов укус, његова естетска вертикала? Све набројано се формира претежно у породици и у примарној средини. Свако ко је родитељ, на пример, формира и образује будућег конзумента и он долази до медија у битној мери као готов производ. Медији ће му сервирати оно што његов мозак може да сажева и оно што његова естетика може да поднесе – и то размишљајући искључиво тржишно. На нама је да у оквиру породице, ужег друштва и школе формирамо здраве јединке, али наивно би било очекивати помоћ од медија. Када стандард те јединке буде Мика Антић, медији ће му дати Мику Антића, макар и невољно. Ако је стандард, нешто између вашарског шатора и сплавова, медији ће гладна уста своје публике хранити оним што та уста желе да поједу. Увек ће бити изузетака, наравно, али ретких и све ређих. Како је рекао један мој познаник који држи киоск хране: Лако је финансирати нешто друштвено корисно а неформално туђим новцем, али тешко је својим. Наиме, њему су у једном пријатељском ћаскању замерили што продаје искључиво брзу храну, која је претежно нездрава. Он је на то одговорио: “Када ви будете научили своју децу да се хране здраво, ја ћу им то продавати, али нездраве навике они нису усвојили код мене него у породици”. У томе има и те како истине. Закон, као што сам и рекао, може да уреди неке ствари, да постави неке оквире, али ми сами би требали далеко више да се бавимо и собом и својим најближима. У општој буци и журњи за профитом, заборавили смо да будемо прави родитељи, пријатељи, комшије и колеге, и сад управо живимо последицу тога. Мислим да су нам медији често и дежурни кривци, понекад и политичари, и да ми своју порозност правдамо њима; радимо неку врсту трансфера проблема тамо где он не станује примарно. Све то што нас окружује није наш узрок, него превасходно наша последица, ми то производимо, активно или пасивно, својим чинињем или нечињењем. Проблем је у нама, и за неки рецимо нови почетак можда не би било лоше да престанемо да обмањујемо себе. Данашњи човек проведе пола дана на интернету. Нездрава животна навика. Тешко нам је да сами себи припремимо храну. Четрдесетогодишњи очеви играју Плаy Статион, а маме истих година желе да се преко инстаграм фотки такмиче са девојкама од 20. Данашњи човек је најчешће слаб, физички слаб и емоционално нестабилан. Свет је постао фабрика за производњу високе технологије и психосоматских поремећаја. Шта је центар тог света; интересовања његовог човека? Нови мобилни телефон и како отпутовати негде. Стално говоримо о кризама и депресији; празнична депресија, летња, зимска… Наравно, не свако и не сви. Али поменуто је апсолутно присутно као доминантан облик нашег функционисања. Приметио сам, рецимо, да све мање људи ужива у путовањима али не престају да уплаћују аранжмане ако су у прилици. Намеће се да је суштина испуњеног живота отићи на Занзибар и сликати се са оним дебелим корњачама. Бурџ Калфифа и занзибарска корњача постали су Вудсток и Че Гевара наше генерације. Вратимо опет у причу инстаграм као најпопуларнију социјалну платформу. Ако погледате профиле Народне библиотеке, Матице српске, или неких писаца, сликара, видећете да их просечно прати пар стотина или пар хиљада људи. Профиле чији власници или чешће власнице у први план гурају полу-наго тело имају на десетине, чак и на стотине хиљада пратилаца. Нас занима месо, месиште које је добро упаковано. Секс најбоље продаје производ, или нешто што јасно алудира на секс: телесна атрактивност, разне варијације на тему erotике. На другом, трећем и четвртом месту су трагедија, скандал или слављење материјализма. Извините драги моји: али то смо ми! То је наше огледало. Ја ово не говорим као неко ко је огорчен, напротив, уопште нисам… Нисам киван, али одбијам да затворим очи. Проблеми око нас произилазе из нас самих. Поновићу: ми смо узрок последица које нам сметају, или нам наводно сметају. Наравно, важно је знати, да говоримо о глобалним проблемима, који се тичу, ако не целог света подједнако, онда бар хришћанске цивилизације којој припадамо. То је боље него било ко други објаснио Слободан Владушић у свом концепту “Мегалополиса”. С тим што је наш локални кич понекад и одговор нашег тела и бића на свеопште зло које га напада, као неки одбрамбени механизам, који се производњом неукусног брани од нечег дубоко отровног а што често има и академску обланду; али то није баш лако објаснити. Опет, поред свега, рекао бих да би требали више да волимо време у којем живимо, на крају крајева оно је једино наше, стварно и у правом смислу те речи наше. Нереална носталгија зна да буде друга крајност и друга болест. Да је прошлост до те мере била бљистава, не би произвела тако манкљаву своју будућност, односно нашу садашњост. Без обзира на све мане, потребно је да ипак, волимо своје време и човека у њему да би ствари мењали на боље. Све промене на боље, долазе из љубави и разумевања.
8. Кака је ваша порука за све младе људе који пролазе кроз стресне ситуације, насиље, мржњу и одбацивање? На који начин свако од нас заједно може допринети бољем друштву и ситуацији?
- Порука за све људе, посебно младе, је да се труде да буду људи на првом месту. Да више волимо једни друге, да будемо једни другима већа подршка, или ако нисмо у стању да пружимо подршку и љубав, да бар не уништавамо животе једни другима и да не будемо непријатељи. Важно је више радити, дружити се, шетати; интернет и друштвене мреже користити само у неопходној мери. Млади треба да истрају у борби са својим проблемима, да верују у себе, да не одустају, али и да потраже стручну помоћ ако је потребна. Не треба избегавати ту помоћ. Такође, треба увек упућивати речи “волим те” људима које заиста волимо. Све остало, није лоше прећутати или бар добро промислити пре него што нешто кажемо.
Коментари
Постави коментар