Život u skladu sa vrednostima kroz pisanu reč sa Veselinom Mandarinom – Gost: Minja Marđonović

 Minja Marđonović (@100GLAVA): Glas žene u višedimenzionalnom patrijarhatu

Rođena 1989. godine u Mostaru, Minja Marđonović je autorka čiji glas odjekuje na raskršću akademske misli, feminističke teorije i angažovane književnosti. Diplomirala je politikologiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a svoju posvećenost proučavanju društvenih odnosa produbila je na Studijama roda, gde je masterirala kulturologiju. Trenutno je doktorantkinja kulturologije, s istraživačkim fokusom na konstrukciju heteroseksualne ljubavi u devetnaestom veku.

( Stefana Mijatović)

Njeno pero nije samo akademsko—ono je i borbeno, političko, prožeto strašću za preispitivanjem normi koje oblikuju ženski identitet. Živeći neko vreme u Indoneziji, napisala je svoj prvi roman, Jefimija, žena koja čeka, kroz koji romantičnoj beletristici nudi subverzivnu perspektivu lično-političkog života žene. Njegov nastavak, Jefimija, žena koja neće, neustrašivo otvara pitanja ženskog tela, izbora i prisile, osvetljavajući mrežu moranja i htenja u kojoj se heteroseksualna žena neizbežno nalazi.

Minja Marđonović ne piše samo o ženama—ona piše za njih. Njena književnost nije puki narativ, već prostor otpora, osvajanja slobode i osvešćivanja onih koje su vekovima učene da čekaju.

Minja Marđonović: Reči su moj život, moj otpor i moj spas

Minja Marđonović je žena čija suština počiva u rečima. Za nju, pisanje nije samo umetnički izraz, već način disanja, put samospoznaje i najjače oružje protiv nepravde. „Sve što jesam navelo me je samo da otkrijem ko sam. Reči me drže u životu, za reč se držim u životu, i rečima sam život dala. Valjda to tako ide—sve što jesi, stigne te, ako se pustiš i prepustiš. Od sebe ne smemo bežati.“ Ove reči, pune snage i unutrašnjeg mira, definišu njen životni poziv.

Iako živimo u vremenu u kojem svako ima pravo na mišljenje, Minja upozorava da je razlika između mišljenja i promišljanja ogromna. „Mislim, dakle, postojim—istina je racionalista koja nikada neće postati prevaziđena. Mnogi ne postoje, ali bi rado da misle, pozivajući se na pravo na sopstveno mišljenje.“ Prava i slobode, ističe, postoje samo dok ne ugrožavaju drugog. Problem savremenog društva je u tome što ljudi često govore pre nego što promisle, ne shvatajući da reči mogu biti opasne kada se koriste bez razumevanja. „Polako s mišljenjem. Nije ono zadnjica da ga svako ima.“

Svet u kojem živimo, prema njenim rečima, svakodnevno se guši u osudama. „Lakše nam je pljunuti na drugog nego sebi poželeti boljitak. Draže nam je drugom nabrojati mane nego sebe učiniti boljim. Milije nam je biti jači nad slabijim nego najjači za najslabije.“ Osuda je postala najlakši način da se neko uzdigne, a nasilje, bilo verbalno ili fizičko, deo je svakodnevice. „Među ljudima najmanje je vukova. Često je čovek čoveku najkrvoločnija životinja.“ Mediji ovo vešto koriste, ne mareći što njihova moć oblikuje društvo u kojem su mržnja i senzacionalizam profitabilniji od istine.

Posebno je zabrinjava normalizacija površnosti, naročito kada je u pitanju mentalno zdravlje. „Nikad više terapeuta, psihologa, učitelja, isterivača đavola i iscelitelja, a nikad manje duševnog zdravlja.“ Ljudi olako uzimaju za pravo da govore o temama koje ne razumeju, a internet im omogućava da se predstave kao stručnjaci, bez ikakve odgovornosti. „Ako je ginekolog, oftamolog, kardiolog važan, neka jednako bude bitan i psihijatar. Neka pomodarstvo zameni istinska svest svakog pojedinca o tome koliko sve bolesti tela, ipak, dolaze nesumnjivo od bolesti duše.“

Pisana reč, smatra Minja, može imati terapeutski efekat. „Pisanje je terapija. Čim napišemo ono što osećamo, to postaje naša najličnija izrečenost večnosti.“ Reči imaju moć da izvuku čoveka iz najdubljih ponora, jer kroz njih on postaje svestan svojih osećanja, boli i snage. „Sve što iz nas izlazi—naše je, i vredno je. To je prirodni lek za sve naše veštačke bolesti, nastale u brzom, nemilosrdnom, prometnom robovlasničkom društvu.“

Društvo, međutim, često ne prepoznaje istinske vrednosti. Medijski prostor daju se onima koji nemaju šta da kažu, dok oni koji bi mogli da promene svet ostaju na marginama. „Mediji nisu na zavidnom nivou svog korektorskog zadatka, već na ne nezavidnom nivou svoje ekonomske politike vlasništva i profita od reklama, klikova i šerova. Novac se vrti tamo gde nisu važne etičke vrednosti već isključivo hartije od vrednosti.“

Mladima koji prolaze kroz stresne situacije, nasilje, mržnju i odbacivanje poručuje: „Tražite pomoć, vičite, plačite, govorite, pišite, ne stidite se, ne odustajte, verujte sebi, grlite sebe, volite se! Obraćajte se svima kojima verujete, ne ćutite, ne trpite! Izbacite sve van! Sranja su tu da se izbace, iz duše kao i iz tela!“

Minja Marđonović ne piše samo priče—ona ispisuje pobunu. Njene reči su poziv na promišljanje, na otpor, na oslobađanje. U vremenu kada istina postaje retkost, njen glas postaje svetionik u moru tame.