Život u skladu sa vrednostima kroz pisanu reč sa Veselinom Mandarinom. Gost: Jelena (Vojislav) Sarić Cvetković

 Snaga reči i odgovornost pisca: Intervju s Jelenom Sarić Cvetković

Književnost nije samo umetnost lepog izraza – ona je snaga misli, odgovornost reči i moć promene. Kroz vekove, pisana reč bila je pokretač revolucija, čuvar istorije i vodič kroz unutrašnje svetove pojedinca. Danas, u vremenu brzih informacija i površnih vrednosti, postavlja se pitanje koliko književnost još uvek može oblikovati društvo. O toj i mnogim drugim temama razgovaramo s Jelenom Sarić Cvetković, master profesorkom srpskog jezika i književnosti, velikim zaljubljenikom u pisanu reč i osobom koja veruje da književnost i dalje ima moć da menja ljude i svet oko nas.

Rođena je 1. januara 1992. godine u Leskovcu, a poreklom je iz Vlasotinca. Danas živi i radi u Beogradu, gde se u profesionalnom i privatnom životu bavi onim što najviše voli – jezikom, književnošću i pisanjem.

Knjige kao sudbina

Jelena Sarić Cvetković nije samo neko ko voli knjige – ona kroz njih diše, misli i oblikuje svoju stvarnost. Njena ljubav prema domovini, istoriji i velikim pričama koje su oblikovale narodne epopeje vodila ju je ka nečemu dubljem – potrebi da i sama piše, stvara i izražava misli kroz umetnost reči.

„Zaljubljenik sam u knjige, književnost i pisanje. Veliki sam bibliofil, a još od malih nogu pokazivala sam nadarenost za pisanje i recitovanje. Prirodno je bilo da taj put vodi ka Filološkom fakultetu u Beogradu, koji sam s ponosom završila. Od tada, sve što radim, uže ili šire, vezano je za moju struku“, kaže Jelena.

Odgovornost javnog izraza

U današnje vreme, kada su mišljenja često glasnija od činjenica, a uvrede se maskiraju kao iskrenost, Jelena smatra da postoji jasna granica između slobode govora i odgovornosti izraza.

„Mislim da je iznošenje mišljenja pravo svakog čoveka, ali uz uslov da su svi aspekti promišljeni i da time nećemo duboko povrediti drugoga. Stariji kažu da je mudro ćutati, ali kažu i da je ćutanje znak odobravanja – i tu dolazimo do kontradikcije. Važno je ne samo šta kažemo, već i kako to kažemo. Mnogi biraju najlakši put, a kada njihova grubost naiđe na osudu, pravdaju se time da su ‘samo iskreni’. Međutim, prava iskrenost ne vređa – ona podstiče na razmišljanje“, objašnjava.

Duboko ukorenjena sklonost ka stereotipima i etiketiranju, po njenom mišljenju, jedno je od najvećih ograničenja našeg društva.

„Ljudima je često lakše da podele svet na crno i belo, nego da prihvate da je svaka osoba jedinstvena. Svi imamo neke sličnosti s drugima, ali ono što nas zaista oblikuje jesu naše različitosti. Različitost nije nužno loša – ako vodi nečemu boljem i ne povređuje druge, ona može biti izvor napretka“, smatra ona.

Kada je reč o prisustvu pojedinaca u medijima, Jelena veruje da nije svaki glas vredan javnog prostora.

„Svako od nas ima nešto da kaže – možda čak i nešto pametno – ali da li to znači da svi treba da budemo na televiziji? Medijski prostor treba da pripada onima koji neguju prave vrednosti, koji su ljudi od principa i stava. Savršen primer za to, po mom mišljenju, je Novak Đoković – ne samo kao sportista, već kao neko ko svojim postupcima inspiriše i mlade i starije“, dodaje ona.

Živimo u vremenu kada mnogi sebi daju za pravo da propovedaju svoja uverenja i životne „istine“. Jelena primećuje da su društvene mreže preplavljene samozvanim lajfkoučevima, šamanima i ezoteristima, koji često manipulišu ljudima u teškim trenucima.

„Nažalost, nikada ljudima niste mogli zabraniti pravo da veruju u nešto, ali kao društvo moramo biti odgovorniji prema tome koga slušamo i koga promovišemo. Posebno je zabrinjavajuće kada mladi slede takve ljude. Ne igramo se samo jednim životom, već generacijama koje dolaze.“

Umesto toga, ona zagovara nešto mnogo racionalnije – dostupnost profesionalne psihološke pomoći.

„Psihoterapija bi trebala biti kao stomatologija: zaboli me zub – idem kod zubara; imam problem – idem kod psihoterapeuta. Nažalost, naše društvo još uvek nije dostiglo taj nivo svesti. I dalje postoji zaostalo mišljenje da su psihoterapeut i psihijatar isto, a to nije tačno“, ističe ona.

Jelena ne samo da veruje u moć književnosti – ona je živi. Za nju je pisanje terapija, bekstvo, ali i način suočavanja sa sobom i svetom.

„Ja sam primer da pisanje pomaže. Pišem da bih živela, ali i živim da bih pisala. Ta dva ne isključuju jedno drugo. Mnoge teške situacije u životu prebrodila sam zahvaljujući pisanju. Takođe, kroz svoje pesme uspela sam da pretočim osećanja koja su mnogi ljudi mesecima pokušavali da verbalizuju. Kada bi ih pročitali, osećali su olakšanje – kao da su konačno uspeli da izraze ono što ih tišti“, priča ona.

To je, kako kaže, i bio njen cilj – da govori u ime svih onih koji ne mogu.

Kada se govori o promeni društva, često se postavlja pitanje – odakle početi? Jelena veruje da je odgovor jednostavan: od sebe.

„Ako želimo da živimo u boljem društvu, prvi korak je da sami budemo bolji ljudi. A onda to preneti na svoju decu – jer deca ne slušaju, deca posmatraju i uče iz primera. Ako svako odradi svoj deo posla, celina će biti besprekorna“, smatra ona.

Mladima poručuje:

„Bavite se sportom, vodite računa o ishrani, ulažite u obrazovanje i izgradnju svoje ličnosti. Ako imate problem – obratite se psihoterapeutu ili počnite da pišete dnevnik. Pisanje može biti snažan alat za razumevanje sebe. I najvažnije – naučite da cenite različitost.“

Jelena Sarić Cvetković ne samo da priča o vrednostima – ona ih živi. Kroz svoju profesiju, ljubav prema jeziku i umetnosti, ona pokazuje da reči nisu samo puka forma, već moć koja može oblikovati pojedinca i svet oko njega.