Život u skladu sa vrednostima kroz pisanu reč sa Veselinom Mandarinom- Gost: Dragana Lisić

 DRAGANA LISIĆ – PESNIKINJA KOJA POMERA GRANICE TIŠINE

Dragana Lisić nije samo pesnikinja, već i tragač za istinom, istraživač straha i misli, neko ko se ne zadovoljava pukim postojanjem već neprestano osluškuje otkucaje vremena, književnosti i čovekove duše. Rođena u Novom Sadu 19. oktobra 1998. godine, tik pred zvuke sirena i padanje bombi, od prvog trenutka njen život bio je obeležen pitanjem opstanka i traženjem smisla u haosu sveta. Odrasla između sećanja i budućnosti, između onoga što je bilo i onoga što tek treba da dođe, naučila je da se svet ne posmatra površno, već kroz prizmu promišljanja, analize i osećanja.

Danas živi na Palama, u Republici Srpskoj, gde je pronašla ono što je dugo tražila – mir za stvaranje i toplinu doma koji sama gradi. U njenim rečima ogleda se zrelost nekoga ko ne piše da bi govorio, već da bi razumeo, da bi povezao misao sa dušom, da bi svetu ostavio trag koji ne može biti izbrisan ni jednim klikom na tastaturi.

Završila je osnovne i master studije srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a sada je doktorand i istraživač-pripravnik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen akademski rad usmeren je na istraživanje straha kod Ive Andrića, jer, kako kaže, veruje da strah pokreće i stopira sve(t). Strah nije samo osećanje – on je filozofija, on je temelj istorije, on je nit koja povezuje generacije, narode, umetnost i politiku. U Andrićevim delima pronalazi odjeke savremenog čoveka, zarobljenog između želje da pobegne od straha i nemogućnosti da bez njega živi.

Pored toga, studira i teatrologiju na Palama, jer je pozorište, kao i književnost, ogledalo stvarnosti, prostor u kojem se razotkrivaju maske koje nosimo. A maske su, prema njenim rečima, postale način života u svetu u kojem je iskrenost luksuz, a površnost pravilo.

Na papiru je profesor književnosti, iako još uvek nije stala iza katedre. No, profesorski poziv nije za nju samo prenošenje znanja – to je umetnost oblikovanja misli, to je veština učenja ljudi kako da osećaju. Veruje da u vremenu kada su informacije dostupne na dva klika, obrazovanje više ne može biti samo niz podataka – mora biti putokaz ka istinskom promišljanju, ka razumevanju sveta i sebe.

Njena pesnička duša pronašla je svoj izraz kroz dve objavljene zbirke poezije. Ali Dragana ne piše samo pesme – ona piše prozu, eseje, drame, kritike. Piše jer mora, jer je to njena suština, jer su reči njen način da diše.

Sloboda govora ili haos reči?

Živimo u vremenu u kojem svako može da iznese mišljenje, ali se sve manje zaista misli. Internet je postao arena u kojoj se reči koriste kao oružje, u kojoj se olako izriču sudovi, uvrede i neistine, bez razmišljanja o posledicama. Dragana ne osporava pravo na glas, ali podseća na odgovornost koju ta sloboda nosi.

„Danas svako može da napiše blog, pokrene portal, bude ‘influenser’. Svi govore, ali retki slušaju. Reči su izgubile težinu, postale su jeftine, potrošne. No, ono što me najviše brine jeste lakoća s kojom ljudi posežu za uvredama. Kao da su zaboravili da iza ekrana postoji živo biće, neko ko oseća, neko koga može zaboleti, neko koga može dotući. Ne smemo dozvoliti da se digitalni svet pretvori u poligon za uništavanje tuđih emocija.“

Zato veruje da je ključno učiti mlade kako da kritički razmišljaju, kako da prepoznaju istinu od manipulacije, kako da se zaštite od verbalnog nasilja koje se tako lako širi mrežama.

Šta je vredno naše pažnje?

Osude su postale deo svakodnevice. Ljudi olako sude, lako odbacuju, još lakše ignorišu ono što je važno. Medijski prostor je preplavljen sadržajem koji ne oplemenjuje, već otupljuje, koji ne pruža odgovore, već nameće banalnosti.

„Najveću pažnju dobijaju oni koji najmanje imaju da kažu – rijaliti učesnici, samozvani stručnjaci, poluobrazovani influenseri. Šta nam to govori o društvu? Da li smo mi ti koji biramo, ili su nam izbori nametnuti? Mislim da nismo svesni koliko je važno ono što konzumiramo – ne samo u hrani, već i u rečima, slikama, informacijama. Kao što telo može da strada od loše ishrane, tako i duh može da zakržlja od lošeg sadržaja.“

Ali ko bi mogao da odlučuje šta je vredno, a šta ne? Tu se krije zamka. Svaka cenzura nosi opasnost. Zato veruje da jedino mi sami možemo birati šta ćemo čitati, koga ćemo slušati, kome ćemo dati pažnju. I da je upravo u tome naša moć.

Mentalno zdravlje – tabu koji ne sme da postoji

Tema mentalnog zdravlja i dalje je obavijena stigmom. Ljudi se plaše da priznaju slabost, strah, anksioznost, depresiju. Dragana smatra da je krajnje vreme da se o tome govori otvoreno, bez srama i osude.

„Kada neko slomi nogu, svi mu nude pomoć, svi razumeju. Ali kada neko ‘slomi’ dušu, nailazi na osudu, na nerazumevanje. Zašto? Duša je krhkija od tela, a ipak se od nje očekuje da bude nesalomiva. Ljudi moraju da znaju da nisu sami, da je u redu potražiti pomoć, da je u redu govoriti o onome što ih tišti.“

Smatra da umetnost može biti lek. Pisanje ima terapijsko dejstvo – reči na papiru donose olakšanje, pomažu da misli postanu jasnije. Čitanje pruža utočište – u knjigama možemo pronaći prijatelja, sagovornika, nekoga ko razume.

Zato je napisala zbirku „Memento vitae“ – da podseti one koji pate da nisu sami, da ih bol ne definiše, da postoji svetlost čak i u najgušćem mraku.

Oni koji prolaze kroz stres, nasilje, odbacivanje moraju znati da nisu sami.

„Setite se života. Šta god da vam se desi, šta god da vas slomi – vi ste još uvek ovde. Još uvek dišete, još uvek imate snagu da ustanete. Bol ne sme biti kraj, već početak nečeg novog. I ne zaboravite – niste sami. Postoje oni koji razumeju, koji su prošli kroz isto, koji će vam pružiti ruku.“

U njenim rečima nije samo poezija, već i život. Nije samo filozofija, već i uteha. Nije samo kritika, već i nada. Dragana Lisić ne piše da bi bila čitana – piše da bi ostala, da bi se njene reči u nečijem srcu zadržale kao znak da se iz tame može izdići, da strah može biti pobeđen, da život – uprkos svemu – vredi živeti.