Život u skladu sa vrednostima kroz pisanu reč sa Veselinom Mandarinom- Gost: Nela Stojanović

 ŽIVOT U SKLADU SA VREDNOSTIMA KROZ PISANU REČ

U vremenu kada se istina gubi u buci nevažnih reči, kada se vrednosti stapaju sa prolaznim trendovima, a ljudskost se meri brojem pregleda i lajkova, postoji svetionik reči koji osvetljava put onima koji žele da pronađu smisao. Nela Stojanović, pesnikinja, duhovni tragalac, pevačica i prirodnjak, svojim stvaralaštvom dokazuje da umetnost nije samo beg od stvarnosti, već način da se stvarnost preobrazi.

 Rođena 7. juna 1994. godine, po obrazovanju etnolog, Nela je svoju misiju pronašla u pisanju, muzici i radu unutar kanala Zlatno doba, gde se kroz organizaciju događaja, snimanje emisija i montiranje sadržaja trudi da donese svetlost u svakodnevicu onih koji tragaju za dubljim značenjem. Njene pesme nisu samo stihovi – one su putokazi ka unutrašnjem miru, lek za dušu i podsetnik da je svet mnogo više od onoga što se vidi na površini.

Reč kao putokaz i utočište

Ne bira čovek poziv – poziv bira čoveka. Tako je i Nela pronašla svoj put vođena unutrašnjim svetlom, željom da kroz sopstvena iskustva prenese ono što može pomoći drugima. U vremenu u kojem je sve instant, gde su osećanja često sakrivena ispod slojeva očekivanja društva, ona pronalazi snagu u umetnosti i veri da reči mogu lečiti.

Danas svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, ali pitanje je – da li je svaka izgovorena reč vredna slušanja? Nela ističe da je sloboda izražavanja moćno, ali i opasno oružje, naročito kada se koristi bez odgovornosti. Reči su nekada melem, ali često i otrov, a problem nastaje kada ljudi bez promišljanja prihvataju ono što im se servira, ne postavljajući pitanja, ne tragajući za dubljim smislom. „Duhovna slepilo je postalo opšteprihvaćeno stanje“, kaže ona, naglašavajući koliko je važno razvijati kritičko mišljenje i unutrašnju mudrost.

Osude i granice ljudskosti

Osude su postale svakodnevica. Svet je zaboravio na empatiju, a brzopleta osuda postala je društveni refleks. Nela smatra da smo dopustili ono što se nikada nije smelo dopustiti – da se rugamo tuđoj boli, da olako sudimo o nečijem životu, da prečesto zaboravljamo koliko reči mogu boleti. Edukacija o mentalnom zdravlju i opštem blagostanju gotovo da ne postoji u obrazovnom sistemu, a upravo bi ona mogla biti ključ za stvaranje zdravijeg društva.

I mediji nose svoj deo odgovornosti. Oni bi trebalo da budu filter, da usmeravaju pažnju ka onima koji imaju šta da kažu i koji svojim rečima donose vrednost, a ne da promovišu banalnost i površnost. Nažalost, često se dešava suprotno – što je glas banalniji, što je poruka praznija, to dobija više prostora. „Trebalo bi da se pomažemo, a ne da se ismejavamo jedni druge“, ističe ona, podsećajući da društvo ima moć da menja pravila igre – ali samo ako se probudi.

Koliko je opasno kada svako sebi daje za pravo da govori o mentalnom zdravlju? Nela jasno kaže – to je ogromna opasnost. O ozbiljnim temama moraju govoriti ljudi koji su istinski posvećeni pomaganju, oni koji poseduju ne samo znanje već i plemenitost u srcu. „Obrazovanje uma bez obrazovanja srca nije nikakvo obrazovanje“, podseća ona na Aristotelovu misao, naglašavajući da nije dovoljno biti samo stručnjak – potrebno je biti čovek.

Nedostatak empatije u razgovoru o mentalnom zdravlju donosi nemerljivu štetu. Kada se o tome priča površno, senzacionalistički ili sa neozbiljnošću, umesto pomoći, stvara se dodatna stigma. „Neprikladna tema, a prikladne su vulgarnosti? Ko kroji taj sistem vrednosti?“, pita se Nela, ukazujući na apsurd društva koje prihvata trivijalnost, ali se užasava iskrenosti.

Danas su na ceni pogrešne vrednosti, a ono što je istinski važno često ostaje u senci. „Zašto je toliko plaćeno i gledano nešto što normalan čovek ne može da podnese ni dve sekunde?“, pita se, skrećući pažnju na to kako se pažnja preusmerava sa suštine na trivijalnost. Prave vrednosti – umetnost, duhovnost, priroda – ostaju u pozadini, iako su upravo one ključ za unutrašnji mir i zdravlje pojedinca.

A umetnost? Može li ona pomoći? Ne samo da može, već je i neophodna. Poezija, muzika, slikarstvo – sve to su putevi kroz koje čovek može pronaći sebe, izraziti ono što ga muči i pronaći snagu da nastavi dalje. „Umetnost je zdrava za psihu i osvetljava put duše“, kaže Nela, podsećajući da bez duše čovek nije ništa. Ističe da nije svaka umetnost lekovita – potrebni su iskrenost, dubina i autentičnost. Površnost neće izlečiti rane, ali prava umetnost može biti utočište za one koji traže odgovore.

A onima koji prolaze kroz bol, kroz nasilje, kroz mržnju i odbacivanje, Nela poručuje – niste sami. „Nije vaša sramota što ste u problemu – sramota je društva što ne zna kako da vam pomogne.“ Ponekad je dovoljno da neko pruži ruku, da pokaže razumevanje, da ne okrene glavu.

„Kada bi svako od nas svakodnevno učinio samo ono što je pred njegovim očima, svet bi bio bolje mesto“, kaže ona. Pomoći bespomoćnom, saslušati nekoga ko nema kome da se poveri, pružiti podršku onome ko se oseća izgubljeno – to su mali koraci koji čine ogromnu razliku.

Na engleskom jeziku, čovek se naziva human. Biti čovek znači biti human, a humanost je ono što ovom svetu danas najviše nedostaje.

Dostojanstveno držati svoj stav, ne zatvarati oči pred nepravdom, braniti slabije, biti glas razuma u svetu prepunom buke – to je ono što može promeniti svet. „Umeće mira i plemenitosti spasiće svet“, zaključuje Nela, podsećajući da su saosećanje i ljubav uvek jači od tame.

U svetu koji se menja, u vremenu kada su prave vrednosti potisnute, ostaje nada da će reči, ako su izgovorene s ljubavlju i istinom, pronaći put do onih koji ih trebaju. A dokle god postoje ljudi poput Nele Stojanović, koji svojim delima dokazuju da umetnost i humanost nisu mrtvi, svetlost će uvek pronaći način da pobedi tamu.