Život u skladu sa vrednostima sa Veselinom Mandarinom- Gost: Dunja Brkin Trifunović

 Časopis „Život u skladu sa vrednostima”

Tihe reči koje leče: Život u znaku knjige, kulture i saosećanja”

                                           Priredio: Veselin Mandarin

                                         Gost: Dunja Brkin Trifunović

U vremenu u kojem reči sve češće gube svoju dubinu, a vrednosti bivaju potisnute brzinom i površnošću svakodnevice, postoje ljudi koji postojano i tiho čuvaju ono najvažnije – kulturu smisla, poštovanje reči i veru u čoveka. Među njima je i naša sagovornica, rođena 1985. godine u Banatskoj Topoli, selu na severu Banata, gde započinje priča jedne tihe snage, upornosti i unutrašnje svetlosti.

Već u detinjstvu, koje opisuje kao divno i bezbrižno, knjige su bile njen prvi i najvažniji prozor u svet. One su joj bile utočište, izazov i putokaz. Iz te ranoranilačke ljubavi rodilo se prirodno usmerenje ka Filozofskom fakultetu, gde je sa strašću i posvećenošću završila studije srpske književnosti i jezika.

Danas, više od deset godina, sa izuzetnim posvećenjem radi u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović” – najstarijoj ustanovi kulture u Kikindi, gradu koji ju je prihvatio kao dom i u kojem svakodnevno spaja ljude, knjige i tišinu znanja. Njeno prisustvo u toj ustanovi ne svodi se na administrativni ili tehnički rad, već na nešto dublje – autentično, humano i posvećeno. Ona ne samo da čuva knjige, već kroz njih čuva ljude, njihove priče, sećanja i snove.

„Knjige su bile deo mene mnogo pre nego što sam znala šta ću biti. Bilo je prirodno da život provedem tamo gde se susreću umetnost, reči i ljudi – u biblioteci. To je prostor u kome se ćutke deli snaga, uteha i nada.“

Za nju književnost nije isključivo estetski doživljaj. Ona u njoj vidi alat za razumevanje sveta, unutrašnjih lomova i društvenih odnosa. Veruje da su reči snažno oružje – da mogu da leče, ali i da rane, i zato zagovara njihovu odgovornu i promišljenu upotrebu. „Sloboda mišljenja je svetinja, ali bez odgovornosti brzo postaje oružje. Reči mogu da grade mostove – ili da podignu zidove. Važno je da biramo one koje ostavljaju trag, a ne ožiljak.“

Govoreći o svakodnevnim osudama koje su sve prisutnije u javnom prostoru, naša sagovornica podseća da osuda često više govori o samom osuditelju nego o osobi prema kojoj je usmerena. „Najlakše je osuditi. Ali niko ne zna koliko žulja kamenčić u tuđoj cipeli. Ljudi zaboravljaju da empatija nije slabost, već najdublji izraz snage.“

Posebno se osvrće na pitanje medijske pažnje, izražavajući zabrinutost zbog sve izraženije sklonosti medija ka površnim sadržajima, praznoj senzaciji i osobama koje privlače pažnju kontroverzom umesto suštinom. „Vreme je da se pažnja usmeri ka onima koji grade, podučavaju, leče, inspirišu. Kultura mora ponovo postati u središtu javnog interesa.“

Veliki deo njenog rada i lične misije vezan je za promociju mentalnog zdravlja. Ova tema za nju nije apstraktna – ona je stvarna, važna i zahteva odgovoran pristup. Oštro se protivi nepromišljenim, paušalnim mišljenjima koja banalizuju patnju. „Mentalno zdravlje nije teren za olake izjave. Površni komentari ne samo da vređaju, već i obeshrabruju ljude da potraže pomoć. A pomoć nije znak slabosti, već hrabrosti.“

Ona duboko veruje u terapeutsku snagu umetnosti i pisane reči. U knjigama vidi saputnike kroz tamne predele života, a biblioterapiju naziva jednim od najvažnijih vidova unutrašnjeg rada. „Pisane reči ne znaju za vremenske zone ni jezičke barijere. One nas mogu dodirnuti baš onda kad niko drugi ne zna kako.“

Kao neko ko godinama radi s ljudima različitih uzrasta i životnih iskustava, ističe da se o mentalnom zdravlju mora govoriti bez stigme, sa pažnjom i autentičnim slušanjem. „Lična iskustva su svetionici – ne da bismo se divili onima koji su preživeli, već da bismo naučili da pružimo ruku onima koji tek kreću kroz tamu.“

Na pitanje šta bi poručila mladima koji se bore sa teškim trenucima, odgovara s mekoćom koja ne skriva snagu:

„Verujte da posedujete snagu, čak i kad je ne osećate. Posle svake oluje dođe sunce. Potražiti pomoć nije slabost – to je izbor života. Birajte knjige koje vas izgrađuju, sadržaje koji vas podižu. Budite svoji, čak i kad se čini da niste prihvaćeni. Svet treba vašu autentičnost – ne vašu masku.“

Kroz ovaj razgovor ne govori samo jedna žena. Govori čitava generacija onih koji veruju da se tišina može slušati, da se rečima može lečiti, da biblioteke nisu prošlost već tiha budućnost. Njena posvećenost nije glasna, ali je postojana. Njen glas ne viče, ali se pamti.