Recenzija poezije Veselina Mandarina- prof. srpskog jezika i književnosti Jelena Knežević

Recenzija poezije Veselina Mandarina

27.10.2025. 

Autor recenzije: Prof. Jelena Knežević, Filozofski fakultet u Novom Sadu, odeljenje za srpski jezik i književnost za nacionalne manjine

Veselin Mandarin, rođen 30. aprila 2001. godine u Idjošu, a odrastao u Kikindi, jedan je od najupečatljivijih glasova savremene poezije. Školovanje je nastavio u Novom Sadu, gde je izgradio temelje svoje umetničke ekspresije, a danas aktivno stvara na relaciji Nemačka – Srbija, čime njegovo delo dobija specifičnu transnacionalnu dimenziju. Do sada je objavio dve zbirke poezije, koje potvrđuju njegovu zrelost, introspektivnu dubinu i sposobnost da kroz stihove artikuliše univerzalne teme i emotivne istine. Mandarin je prepoznatljiv po hrabrosti da istražuje najmračnije aspekte ljudske egzistencije, transformišući lične dileme u umetnički izražene univerzalne vrednosti.

Poezija Veselina Mandarina predstavlja složen i duboko introspektivan umetnički izraz savremenog srpskog pesništva. Njegovo stvaralaštvo nosi neosporivu snagu – snagu koja se ogleda u autentičnoj emotivnoj iskrenosti, u hrabrosti da se istraže najmračniji aspekti ljudske egzistencije i u sposobnosti da se kroz stihove pretoče unutrašnji konflikti, strahovi i čežnje. Njegova poezija ne reflektuje samo individualno iskustvo, već otvara univerzalne teme života i smrti, ljubavi i gubitka, straha i nade, čineći čitaoca svedokom i učesnikom unutrašnje drame.

U svetu koji često negira introspektivnu dubinu i suštinske emotivne istine, Mandarinovo delo stoji kao prostor tihe snage, prostor u kojem introspektivna tišina postaje glas, a unutrašnji nemir prelazi u umetnički izraz. Svaka pesma predstavlja fragment njegove duše, ali istovremeno nosi filozofsku težinu i univerzalnu rezonancu.

Tematski, Mandarinova poezija istražuje četiri centralne linije koje se prepliću i obogaćuju njegov umetnički izraz. Prva je smrt i prolaznost. Pesme poput “И опет мрем” i “Колос смрти” ne bave se smrću samo kao krajem života, već kao filozofskom i emotivnom kategorijom. Smrt postaje instrument introspektivnog ispitivanja, metafora za gubitak, neispunjenu čežnju, unutrašnji nemir i suočavanje sa sopstvenom krhkošću. Mandarin istražuje pitanje večnosti i prolaznosti, preispitujući granice ljudskog iskustva: da li i za smrt postoji smrt ili je strah od nje jači od samog iskustva?

Druga tematska linija je ljubav i čežnja, koju autor prikazuje u pesmama poput “Па и она оде”, “Љубав у мају” i “Ана које нема”. Ljubav je kod Mandarina višeslojna, često nepristupačna, ali istovremeno i oplemenjujuća i bolna. On istražuje unutrašnji konflikt između čežnje i gubitka, prošlih grešaka i nemogućnosti da se ljubav iznova rodi. Ova tematika čini poeziju intimnom, ali i univerzalnom – jer čitalac prepoznaje emocije i konflikte zajedničke ljudskom iskustvu.

Treća linija je bol i introspektivna borba. Pesme poput “Све што сја” i “Изјутра у починак” istražuju unutrašnji bol, nesigurnost i strah od gubitka, ali i potrebu za stvaranjem umetničkog smisla kroz patnju. Mandarin prikazuje introspektivnu borbu u kojoj se lično iskušenje pretvara u umetnički izraz. Bol je alat kreativne snage, a sposobnost pesnika da ga artikuliše kroz stihove čini njegov rad intenzivno emotivnim i duboko rezonantnim.

Četvrta linija je filozofska dimenzija. Mandarinove pesme postavljaju pitanja o smrti, ljubavi, prolaznosti i moralnim dilemama, ali ne nude gotove odgovore; one postaju prostor dijaloga između autora i čitaoca, prostor introspektivne refleksije i filozofske kontemplacije. Pesnik vodi čitaoca kroz unutrašnju dramu, stvarajući prostor u kojem se prepliću misao, osećanje i duhovni uvid.

Stilski, Mandarin se odlikuje prepoznatljivim umetničkim izrazom. Metafore i simbolika u njegovim pesmama nisu puka dekoracija, već produbljuju emotivnu rezonancu: smrt, ljubav, rana, mesec, noć i krv postaju simboli unutrašnjih iskustava, ali i filozofskih pitanja. Ritmička i melodijska struktura slobodnog stiha omogućava fleksibilnost i ritmičku fluidnost, dok melodijska linija stiha stvara emotivni tok i intenzivira osećanje. Ton pesama balansira između introspektivne tišine i emotivnog intenziteta, između ranjivosti i unutrašnje snage, pozivajući čitaoca na identifikaciju i emocionalno angažovanje.

Veselinova poezija je primer kako umetnost može objediniti introspektivnu i univerzalnu dimenziju. Njegova sposobnost da artikuliše bol, ljubav, strah i čežnju kroz stihove čini njegov rad ne samo emotivno snažnim, već i moralno inspirativnim. Čitalac prepoznaje autentičnost, iskrenost i umetnički integritet. Mandarin pokazuje da istinska snaga poezije leži u hrabrosti da se bude ranjiv, da se introspektivni nemir pretvori u umetnički izraz i da svaka pesma postane poziv na introspektivno putovanje, prostor u kojem se susrećemo sa sopstvenim emocijama i univerzalnim pitanjima.

Zaključak je neizbežan: poezija Veselina Mandarina predstavlja izuzetan doprinos savremenoj književnosti. Snaga njegovih stihova je snaga njegove duše – hrabra, introspektivna, autentična i univerzalna. Njegova poezija otvara prostor za introspektivnu kontemplaciju, emotivnu rezonancu i umetničku transformaciju, potvrđujući njegov status. Delo Veselina Mandarina je svetionik autentičnosti i umetničke integriteta, mesto u kojem introspektivni nemir postaje trajno umetničko svedočanstvo, a poezija ne samo da reflektuje život, već ga oblikuje, oplemenjuje i inspiriše.

Recezent: 

prof. srpskog jezika i književnosti

Jelena Knežević